пише: др Велибор Џомић
ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА
или АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1909. И ПРИЗНАЊЕ ТЗВ. РЕПУБЛИКЕ КОСОВО
2013. ГОДИНЕ
Недељник је замолио неколико најважнијих људи српске цркве да напишу ауторки текст о последњим дешавањима у СПЦ и њиховом виђењу сукоба цркве и државе око Косова. Историјску паралелу за Недељник је написао протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
********
Често се, током последњих месеци, година и деценије, с разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да де фацто или де иуре призна независност такозване Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, такозване међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустроугарске Краљевини Србији од 1914. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013. године. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и такозване Владе Републике Косово или, колоквијално – Бриселског споразума, мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример кад је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустроугарској анексији Босне и Херцеговине од 1908. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустроугарска је 5. октобра 1908. прогласила анексију Босне и Херцеговине и де иуре је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878. године, дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две “провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустроугарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустроугарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустроугарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустроугарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, де иуре су остале у саставу Турске, а де фацто под влашћу Аустроугарске. Међусобни односи између Аустроугарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908. навео да је анексију извршио како би “становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и гарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе… неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција, као и на окупљање и удруживање…”. Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908. године упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, односно на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. Continue reading →