пише: др Велибор Џомић

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА
или АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1909. И ПРИЗНАЊЕ ТЗВ. РЕПУБЛИКЕ КОСОВО
2013. ГОДИНЕ

Недељник је замолио неколико најважнијих људи српске цркве да напишу ауторки текст о последњим дешавањима у СПЦ и њиховом виђењу сукоба цркве и државе око Косова. Историјску паралелу за Недељник је написао протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

********
Често се, током последњих месеци, година и деценије, с разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да де фацто или де иуре призна независност такозване Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, такозване међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустроугарске Краљевини Србији од 1914. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013. године. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и такозване Владе Републике Косово или, колоквијално – Бриселског споразума, мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример кад је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустроугарској анексији Босне и Херцеговине од 1908. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустроугарска је 5. октобра 1908. прогласила анексију Босне и Херцеговине и де иуре је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878. године, дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две “провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустроугарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустроугарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустроугарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустроугарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, де иуре су остале у саставу Турске, а де фацто под влашћу Аустроугарске. Међусобни односи између Аустроугарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908. навео да је анексију извршио како би “становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и гарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе… неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција, као и на окупљање и удруживање…”. Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908. године упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, односно на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса.  Continue reading →

http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/briselski-sporazum-i-vucicev-preokret.html

Пише: Ђорђе Вукадиновић

петак, 17. Мај 2013.

Било је потребно да прође више од три недеље, неколико десетина интервјуа и емисија у којима су се, као на траци, наизменично смењивали челници и адвокати актуелне власти док српска јавност није како-тако разазнала о чему се у тзв. Бриселском споразуму ради.

Током свих ових година нагледали смо се бројних манипулација од стране разних владајућих гарнитура, али чини се да је у тој више него оштрој конкуренцији ипак једна од највештијих била ова којом је споразум из Брисела представљен као документ о гарантовању права српској заједници на северу КиМ, а не као оно што он, заправо, јесте – споразум о капитулацији, то јест, повлачењу српских („паралелних“) институција са севера и увлачење тамошњих Срба у уставно-правни систем Косова, уз одређене, крајње сумњиве и неодређене гаранције косовских власти и НАТО пакта.

Сви смо небројено пута чули како ће по том споразуму шефови полиције на северу бити Срби. Али се при томе слабо помиње да ће они бити припадници косовске полиције и службеници косовске владе. Етничка припадност ту није кључна, већ то која инстанца држи кључеве од касе и затвора. А то је, према овом споразуму, Приштина, уз нешто Брисела и нимало Србије и Београда. Уосталом, и сада је заменик „косовског премијера“ Тачија Србин – Слободан Петровић – па од тога, сем његовог личног окружења, Срби немају неке користи. (Мало је познато да су чак и у Павелићевој усташкој влади у Загребу седели један или два Србина!?)

Continue reading →

пише: БРАНКО ПАВЛОВИЋ
среда, 15 мај 2013 12:57

Сто хиљада Срба са Косова је савршено разумело у чему је ствар. Хајде да у наредних 30 дана још два милиона Срба схвати то исто

У наступима Вучића у Митровици и Лепосавићу утркују се бесмислене и лажне изјаве. Уједињује их увек исти патетични тон. Оно што је најуочиљивије јесте потпуно одсуство помињања “Заједнице општина”
(удаљем тексту ЗО).

Сећате се да нисмо могли да живимо од борбе за ЗО, само пре коју недељу, а сада се она опште не спомиње. Разлог је веома једноставан – никако и никоме није могуће да наведе макар једну једину надлежност коју би ЗО имала, а нема је обична општина.

Пошто се на теми ЗО веома једноставно види целокупни Вучићев дебакл, лицемерје и безочност, онда се о томе више не говори. И управо зато је изузетно важно да у свим разговорима о Споразуму, прво почнемо од питања саговорнику, да нам наведе једну надлежност која би посебно била везана за ЗО. После тога ће и саговорнику све бити јасније.

Continue reading →

пише: Александар Павић

Обраћање четири скупштине општина са севера Косова и Метохије од 8. маја 2013, у којем је од носилаца највиших државних функција Руске Федерације затражена помоћ Русије, као сталне чланице Савета безбедности УН, у заштити Резолуције 1244 СБ УН али и уставног поретка саме Републике Србије – позива, између осталих, и на подршку оних “којима је стало до части и независности њихове отаџбине”.[1]

Можда изгледа парадоксално што се, позивајући се на част и независност отаџбине, представници грађана Србије са севера Косова и Метохије обраћају некој другој земљи, макар она била и Русија, коју велики број Срба сматра братском и пријатељском државом – испред свих других. Али то није никакав парадокс. И то најмање зато што се западне државе редовно, на свакодневној основи мешају – позване и непозване – у оно што би требало да буду унутрашње ствари Србије, тј. оно што је од њих остало. Очигледно је да потписници обраћања од Русије не траже да успостави некакву равнотежу мешања у ствари Србије. У питању је нешто друго. Писмо с правом скреће пажњу највишег руководства Руске Федерације на чињеницу да “српско-руске сусрете на највишем нивоу, од којих је један одржан у априлу, а следећи треба да се одржи у мају ове године, неки политичари из владајуће коалиције и с њима повезани стручњаци представљају као фактичку подршку званичне Москве прихватању тзв. Бриселског споразума од стране власти у Београду, иако се њиме предвиђа легализација сепаратистичког распарчавања државе Србије”. И, с тим у вези, треба обратити пажњу и на следећи део обраћања, у којем се каже, веома дипломатски, да је “садашња власт под притиском ЕУ и САД изиграла предизборна обећања да ће поништити све штетне уговоре које је режим Бориса Тадића парафирао на штету Срба са Косова и Метохије и Резолуције 1244” (квалификација “дипломатски” се овде користи да би се скренула пажња на чињеницу да многи сматрају да се не ради ни о каквом “притиску”, већ у фаустовској погодби Косово-за-власт вероватно склопљеној у време разбијања Српске радикалне странке). Оба момента су уско повезана, и везана за Русију.

Continue reading →

Даме и господо, драги пријатељи,

Ја не волим митинге, ви не волите предавања. Али мука нас је натерала.

Пре свега, желим да захвалим нашој браћи са Косова и Метохије што су нас, оволико и овакве, окупили да дамо подршку опстанку институција Републике Србије и српског народа на Косову и Метохији.

Све најважније речено је у кратком прогласу којим позивају на овај скуп. „Подржимо браћу са Косова и Метохије и њихов захтев за поштовање Устава, Закона и институција државе Србије, а против Бриселског споразума и капитулације.

Continue reading →

РАНЕ СРПСКЕ МАЈКЕ

„…Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божју никад за тобом нећу плакати, кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка.

Треба да плачу и да кукају оне мајке које рађају, носе и чувају изроде, издајнике и погани људске, а ја не …”

 мајка Ивана на одру П.П.Његоша

Косово је душа српског народа и зато га силници могу само отети. Занавек ће плакати мајке због синова који се одрекоше, због синова који загазише у таму, који се огрешише о правду и претке, који обрукаше потомке. Плакаће над посрнућем синова који похлепом вођени кренуше за кратковременим благодетима земаљским.

Нема опроста за оног који се одрекао Косова!

Continue reading →

Дошао је на Св. Василија Острошког велеиздајник Александар Вучић са гомилом жандармерије, полиције и другог обезбеђења да убеђује браниоце српског Косова да је црно бело, да је рат мир, а слобода ропство. Дошао да их убеди да “боље није могло” у Бриселу, иако је јасно да боље само он - Vuchich – није могао – а ни хтео.