Наша анализа Платформе и Резолуције

КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА ПРВОБИТНЕ И УСВОЈЕНЕ ПЛАТФОРМЕ И РЕЗОЛУЦИЈЕ ЗА ПРЕГОВОРЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 

 

Славка Којић

Александар Павић

 

Пошто су током децембра 2012. “случајно” дозволиле “цурење” првобитне верзије Платформе за преговоре о Косову и Метохији, београдске власти су успеле да прибаве начелну и условну сагласност врха Српске Православне Цркве, Српске академије наука и уметности и представника Срба са Косова и Метохије. Одмах затим су уследиле измене кључних делова Платформе, зашта није тражена сагласност нити нова подршка од горе-поменутих институција и фактора. То, међутим, није спречило саветника Председника Републике, Марка Ђурића, да уочи скупштинског гласања о Резолуцији о преговорима о Косову и Метохији 12-13.1.2013. хладнокрвно изјави за београдске Вечерње новости следеће: “Драго нам је што смо наишли на неподељену подршку СПЦ и целокупне српске заједнице на територији наше јужне покрајине”.[1] Све до скидања ознаке тајности са Платформе на поменутом скупштинском заседању није се могло знати које су тачно измене направљене. Сада се зна. Зато је важно направити компаративну анализу првобитне и усвојене Платформе – као и првобитне и усвојене Резолуције: не само да би се знало какве је документе усвојило највише законодавно тело у земљи и шта ти документи значе за државу и народ, већ и да би се знало да ли је и у којој мери власт злоупотребила начелну подршку коју је добила за документе од стране поменутих институција, зарад краткорочног циља придобијања или анестезирања јавности – бар до коначног усвајања поменутих докумената – Платформе и Резолуције.

 

1. Првобитна верзија „Платформе за Косово“ садржавала је одредбу следеће садржине: „Сходно томе, у циљу заштите својих државних интереса, Влада Републике Србије уздржава се од постизања даљих парцијалних споразума са ПИС у оквиру такозваног „техничког дијалога“ због тога што они воде промени стања на терену у корист ПИС, као и слабљењу преговарачке позиције Србије у политичком дијалогу на високом нивоу те да могу довести до дестабилизације безбеднооних околности.“ Усвојена Платформа у свом тексту је у потпуности изоставила ову одредбу, иако је она сасвим прецизно описала стање ствари. Идентична је ситуација и са раније прокламованим основним принципом преговора које је предвиђао разговоре у пакету у складу са начелом „ништа није договорено, ако није договорено све“. Усвојена Платформа је у целости напустила овај основни принцип, прокламован претходном Платформом, замењујући га далеко растегљивијим и необавезујућим појмом “тежње (за) постизање свеобухватног решења”. Представници Срба са Косова и Метохије су своју подршку изворној платформи условљавали управо задржавањем ова два принципа.

 

2. И првобитна и коначна верзија Платформе за циљ постављају превазилажење “интституционалних паралелизама” на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија, што се може протумачити једино као укидање важења јавног поретка Републике Србије на том делу наше земље. Најмање што се смело истаћи, са начелне позиције поштовања Устава – нашта се и сама усвојена Платформа у уводу позива – је инсистирање на циљу превазилажења интституционалних паралелизама на територији читаве Републике Србије. При том се обе Платформе залажу за успостављање органа власти на подручју Покрајине који би били признати од свих страна укључених у процес и успостављање чврстих правних и политичких гаранција на нивоу Покрајине и “међународне заједнице” за политичка, територијална и друга права “националних заједница” на читавом подручју Покрајине. Дакле, гаранције даје Покрајина и “међународна заједница”, али се не прецизира шта се подразумева под „међународном заједницом“. Са своје стране, може се поставити питање да ли Србима на Косову и Метохији држава Србија даје било какве гаранције или их у потпуности предаје “доброј вољи” власти у Приштини и тзв. међународне заједнице (ЕУ и САД)?

 

3. Обе Платформе инсистирају на успостављању Аутономних заједница српских општина на Косову и Метохији, чиме Србе на Косову и Метохији фактички своде, сходно компаративној пракси других држава, на статус националне мањине, а што је супротно важећем Уставу РС који у чл. 1 предвиђа да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, а у чл. 8 да је територија Републике Србије јединствена и недељива, а граница неповредива те да се може мењати само по поступку предвиђеном за промену Устава. У том смислу је индикативно да се “грађанство” помиње само у контексту “Покрајине” а не и Републике Србије, што је више него јасан сигнал на коју (квази)државну творевину и под чији “суверенитет” се народ на Косову и Метохији упућује. Српски народ не може бити национална мањина на територији своје државе, осим ако неко не стане на становиште да тај део територије више није територија Републике Србије.

 

Додатно, усвојена Платформа предвиђа да ће “заједнице српских општина” на КиМ бити засноване на посебном Статуту о аутономији и јемчене Уставом покрајине и јавном декларацијом представника међународне заједнице укључених у процес. И један и други термин су неуставни. Првобитна Платформа користи термин „највиши законски акт Покрајине“. Према одредби чл. 185 Устава Републике Србије највиши правни акт аутономне покрајине је статут, а о питањима из своје надлежности покрајина доноси одлуке и друга правна акта. Дакле, покрајине не могу доносити законе, нити могу доносити устав као највиши правни акт једне државе (закон над законима).

 

Нејасна је и неодређена формулација „јавном декларацијом представника међународне заједнице“. Испада да се од тзв. међународне заједнице не могу очекивати, нити се садашња власт усуђује чак ни да затражи, чврсте гаранције чак ни за “аутономију” Срба унутар “независног Косова”. Из овога произилази да су садашње београдске власти у потпуности спремне да косовско-метохијске Србе препусте на милост и немилост “независног Косова”.

 

4. Првобитна Платформа изричито наводи шта ће подразумевати постојање надлежности аутономије српских општина, док усвојена Платформа најављује да ће изворне надлежности и елементи унутрашњег уређења Аутономије тек бити усаглашени кроз политички дијалог те набраја шта је то што Република Србија сматра да та аутономија подразумева. Значи све што се наводи као изворне надлежности аутономне заједнице српских општина на КиМ је потпуно неизвесно јер све зависи какви ће бити резултати политичког дијалога. Дакле, може да буде тако, али и не мора. Норма није обавезујећег карактера, па ће преговарач имати одрешене руке и неће морати да одустане од преговора ако се, рецимо, не прихвате све надлежности – што је и било досадашње искуство. Са своје стране, садашње београдске власти показују јасно одсуство намере да инсистирају на било каквим “аутономним надлежностима”, већ спремност да у начелу прихвате и све оно што није у складу са оним што оне сматрају – вероватно у виду “нових” и све новијих “реалности” којим ћемо, из неког разлога, “морати” да се повинујемо – што је процес који није ничим омеђен.

 

5. Обе Платформе предвиђају да би судови на подручју Аутономне заједнице српских општина били установљени „законима на нивоу Покрајине“, с тим да тај закон мора да предвиди механизам путем којег ће грађани “аутнономне заједнице” утицати – опет неодређен и ничим обавезујући термин! – на избор и састав судова. И ови делови обе Платформе су неуставни јер наш важећи Устав у чл. 142 говори да је судска власт јединствена на територији Републике Србије, те да судије бира Народна скупштина Републике Србије, на предлог Високог савета судства. Овим делом Платформе Република Србија се практично одриче судске надлежности на једном делу своје територије.

 

6. Када су у питању унутрашњи послови, обе Платформе предвиђају да би “Аутономна полиција” била у формалном смислу део полицијских снага Косова и Метохије, с тим што би функционисала под ауторитетом Извршног већа Аутономије заједнице српских општина на КиМ. А све то у сагласју са највишим правним актом Аутономне покрајине КиМ и Статутом Аутономне заједнице српских општина на КиМ. Овим се признаје да тај део наше територије више не подлеже нашем Уставу који у чл. 136 уређује положај државне управе као „самосталне, везане Уставом и законом, а за свој рад одговорне Влади”. С тим у вези – да ли је уопште озбиљно замишљати иоле озбиљно и адекватно функционисање некакве “српске полиције” која је под врховном влашћу приштинских власти?

 

7. У усвојеној Платформи, за разлику од раније, се на више места помиње “Устав Аутономне покрајине”, па тако и у делу који се односи на могућност успостављања “непосредне сарадње” са органима Републике Србије, као и право на допунско финансирање из средстава предвиђених буџетом РС. Дакле, усвојена Платформа то предвиђа само као потенцијалну могућност користећи теримин „требало би“, што никог не обавезује у преговарачком процесу. При том се користи реч „сарађују“ па се може закључити да творац ове Платформе Аутономну заједницу српских општина више ни не сматра својом територијом нити претендује да врши власт на том делу.

 

8. Што се тиче статуса СПЦ, усвојена Платформа се такође базира на искуствима статуса Римокатоличке цркве у Италији, с тим што ова одредба нема обавезујући карактер за преговараче јер је све прописано као потенцијална могућност (“требало би”). Једино је установљена обавеза да се по том питању мора усагласити и са представницима СПЦ. Није прописано шта ако се представници СПЦ не усагласе, шта ће се догађати у том случају са нашим светињама на КиМ?

 

9. У усвојеној Платформи се не помиње демилитаризовани статус АП КиМ, а што је прехтодна Платформа предвиђала, нити гаранти безбедности и демилитаризованог статуса у виду ЕУ, Војске РС и Војске Албаније. Реално је очекивати формирање војске “Косова” – која се управо ових дана у средствима јавног информисања и најављује.[2] Стога се може закључити да ова одредба није без разлога отклоњена.

 

10. Са друге стране усвојена Платформа садржи одредбу везану за имовинска питања, која није постојала у ранијој Платформи. Она предвиђа да имовинска питања морају да буду трајно решена у складу са важећим међународним конвенцијама, општеприхваћеним правним принципима и стандардима, а свакако ради успостављања правне сигурности и стабилног пословног и инвестиоционог окружења на територији АП КиМ. Ова норма је императивног карактера и обавезујућа је за преговараче. Она ће послужити као правни основ за располагање имовином Републике Србије која се налази на територији КиМ. Као што се види приликом решавања тих питања извор права неће бити закони Републике Србије већ норме међународног права – у тренутно врло неповољном међународноправном амбијенту. Не може а да се не примети да се једино у домену који је можда најбитнији за претенденте на косметску територију и ресурсе – врло вредне имовине Републике Србије и/или грађана који је признају као своју државу – употребљава норма императивног карактера.

 

ЗАКЉУЧАК: Усвојена Платформа је у својој бити неуставна. Овом Платформом се фактички пристаје на чин отимања КиМ и она представља чин легитимизације и легализације преотетог дела државне територије. И не само то, Република Србија се повлачи са тог дела територије тако што јасно ставља до знања да више неће вршити власт на том делу државне територије, повлачи своје органе власти и целокупан свој правни поредак предајући га самопроглашеној држави Косово. Самим тим предаје и наше становништво, тј. оно које не признаје власт сецисиониста и сматра Србију својом државом. Постојање “Паралелних институција” се очигледно препознаје само на територији КиМ – тамо где је јасно да ће се то односити искључиво на српске – уместо на територији државе Србије, чиме би било јасно да су ПИС које су 2008. једнострано прогласиле “независност” заправо оне које су “паралелне” и које тек треба да траже повратак у уставно-правни систем Србије. Дакле, одричемо се територије, одричемо се вршења власти и нашег становништва. Тиме се губе сви атрибути државности и потпуно је ирелевантно да ли ће Србија формално признати једнострано проглашену републику Косово или не. Сем тога, готово све одредбе Платформе су необавезујућег карактера тако да ће преговарач имати широка овлашћења приликом постизања споразума без ризика да изађе ван оквира Платформе. Оно што Платформу чини противречном је то што се у првом свом ставу позива на Устав РС и на Резолуцију савета безбедности 1244, а након тога, у готово свим својим одредбама крши тај исти Устав на који се претходно позвала.

 

Усвојена Платформа треба да представља основ за Резолуцију која је донета 13.01.2012. Како је сама Платформа неуставна, тако ни правни акт који је донет на основу ње не може бити уставан.

 

У светлу ове анализе, може се закључити да се првобитни и коначни текст Платформе битно разликују и да се, стога, “неподељена подршка” која је од поменутих институција прибављена за првобитну верзију није могла аутоматски, без поновне консултације и представљања, присвојити за коначну, усвојену верзију Платформе. С обзиром на спремност Владе и Председника да прибегну оваквој врсти методологије рада, многи ће с правом посумњати да се цела рашомонијада око стављања па скидања ознаке “тајности” са Платформе није заправо одвијала најпре у циљу скривања суштинских измена које су на тексту Платформе изведене – све док Народна скупштина није усвојила Резолуцију и пратећу Платформу у ране јутарње сате последњег дана јулијанске Нове године, стављајући институције и јавност које су њену првобитну верзију подржале – пред свршен чин. Најбољи доказ за то може се наћи у амандману на Резолуцију који је поднео народни посланик и бивши Министар за Косово и Метохију, Горан Богдановић – а који је изазвао бурна негодовања владајуће већине. Може се претпоставити да је за владајућу већину највећи проблем представљало Образложење овог амандмана: “Наведена политичка платформа председника Републике Србије је усвојена у изворном облику од стране представника Срба са Косова и Метохије, САНУ и СПЦ – а те је неопходно да буде саставни део образложења ове резолуције, без обзира што тај текст председника Републике није представљен Народној скупштини.“[3] Касније, у замену за одустајање од овог амандмана, владајућа већина је пристала да скине ознаку тајности са – тада већ измењене – Платформе. Тиме је разоткривена суштина онога шта је владајућа већина покушала да учини: да сакрије чињеницу да је Платформа за коју је добијена сагласност од Срба са Косова и Метохије, САНУ и СПЦ – накнадно измењена, без поновне консултације са онима од којих је тражена – и добијена – изворна подршка.

 

 

КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА РЕЗОЛУЦИЈЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

О ОСНОВНИМ ПРИНЦИПИМА ЗА ПОЛИТИЧКЕ РАЗГОВОРЕ СА ПРИВРЕМЕНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА САМОУПРАВЕ

НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

 

 

У уводном делу нове Резолуције не набрајају се, као у предлогу Резолуције, таксативно резолуције, декларације и Одлуке Народне Скупштине Републике Србије који се потврђују доношењем и ове Резолуције а то су:

 

–              Резолуција Народне скупштине РС о мандату за политичке разговоре о будућем статусу КиМ од 21.11.2005. године;

–              Резолуција Народне скупштине РС поводом „Предлога за свеобухватно решење статуса Косова“ специјалног изасланика генералног секретара УН Мартија Ахтисарија и наставка преговора о будућем статусу Косова и Метохије од 14.02.2007. године;

–              Резолуција Народне скупштине РС о неопходности праведног решавања питања АП КиМ заснованог на међународном праву од 25.07.2007. године;

–              Резолуција Народне скупштине РС о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка РС од 26.12.2007;

–              Одлука Народне скупштине РС о потврђивању Одлуке Владе РС о поништавању противправних аката привремених органа самоуправе на КиМ о проглашењу једностране независности од 18.02.2012.

 

Усвојена Резолуција не садржи Образложење из разлога што се заснива на у међувремену измењеној Платформи и с које је у међувремену скинута ознака тајности. Оно што је нелогично, од самог почетка, је што би Платформа за преговоре требало да се заснива на Резолуцији, а не обратно, како је и приметио шеф посланичке групе ДСС. др Слободан Самарџић.

 

Треба напоменути и то да, иако је Резолуција донета на основу Платформе, ипак се у њој изричито не наводи да је Платформа саставни део Резолуције. То значи да ће Влада бити у могућности да селективно користи делове Платформе, у зависности од тога шта буде намеравала да договори тј. шта се од ње буде тражило.

 

У тачки 1, подтачка б) наводи се циљ разговора те се помиње појам српске “заједнице”, као што се помињу и све друге “националне заједнице” којима се гарантује сигурност и пуна заштита људских права. Термин „српска заједница“ асоцира на мањинску заједницу у некој другој држави. У противном употребио би се термин “грађани Србије”, што би једино било у складу са Уставом. Влада РС ће “захтевати” заштиту свих зајемчених права Србима на КиМ. Којих права, и чиме зајемчених? Уставом РС или неким другим актом? И – где је гаранција да ће “захтеви” Владе РС у било којој мери бити услишени?

 

Подтачка в) је остала непромењена – али вреди да буде поменута због њене важности. Наиме, она предвиђа да се “настави са имплементацијом већ постигнутих договора и споразума са представницима ПИС у Приштини”, тј. са применом тзв. бриселских споразума Стефановић-Тахири, који још увек, још од јула 2012. чекају оцену уставности пред Уставним судом – који је и сам јавно изјавио у децембру 2012. да га Влада игнорише. Најважнији међу тим “споразумима” је тзв. договор о Интегрисаном управљању границом (IBM – INTEGRATED BORDER MANAGEMENT, што је појам из Лисабонског споразума ЕУ из 2007. који регулише гранични режим између суверених држава ЕУ), којим се успоставља државна граница између КиМ и централне Србије. Ова подтачка указује да је Влада спремна да настави са суспензијом уставног поретка у Србији, и да је, стога, спремна да учествује у сламању преосталог српског отпора на северу КиМ и гурању тамошњег народа у канџе “независног Косова”, што се успостављањем границе налик на државну фактички и чини.

 

Подтачка г) предвиђа да ће све надлежности које као резултат преговора буду поверене ПИС у Приштини бити потврђене уставним законом и пренете органима АП КиМ, у складу са Уставом, законом и другим прописима РС. Дакле, донета је неуставна Платформа, као таква уграђена је и Резолуцију која ће бити основ за постизање споразума са ПИС на КиМ. Можемо очекивати да ће и споразуми као и резултати преговора такође бити неуставни. Најављује се и Уставни закон којим би се све договорене надлежности пренеле на органе АП КиМ. Да ли такав Уставни закон може бити у складу са важећим Уставом РС? Добија се домино ефекат у неуставности доношења једног по једног правног акта.

 

Напушта се обавеза усаглашавања договора са представницима Срба са Косова, већ се наводи да договори “треба” да буду постигнути уз константан дијалог са њима. Ово је инструкциона норма за чије кршење није предвиђена никаква санкција.

 

Из целокупног текста Резолуције провејава да је основни мотив њеног доношења: „убрзана интеграција читавог региона Западног Балкана у Европску унију“ и „европска будућност Србије и региона“, што је још један излет у неуставност, с обзиром да у Уставу јасно пише да је он заснован, између осталог, на европским вредностима и принципима, а не на придруживању било каквој организацији, па ни ЕУ. Дакле, интереси неке спољне организације, са јасним тенденцијама прерастања у федерацију, тј. државу, претпостављају се интересима Србије – што је у основи противуставно.

 

Општи закључци:

 

Резолуција и Платформа, срећом, нису законски акти. Исто тако, оне ни на који начин не обавезују ни страни фактор ни самопрокламоване приштинске власти. Међутим, у земљи у којој се Устав игнорише, исказивање политичке воље или намера кроз разне акте носи специфичну тежину. У том смислу, Резолуција и Платформа се могу читати као “писма о намерама” владајуће већине, Владе и Председника. С тим у вези, у државним медијима се по усвајању Резолуције она и Платформа карактеришу као “обавезујућа документа државе”.[4] Оно што је опасно је да се, њиховим изгласавањем у Народној скупштини, легитимише даља капитулантска државна политика “безалтернативности ЕУ-интеграција”, која обећава испуњавање бескрајње листе захтева, укључујући и оних везаних за Косово и Метохију (а нема разлога да се “не припреме” и Војводина и Рашко-полимска област, па и Бујановац и Прешево, источна Србија…). Разни “споразуми” и “договори” ће да се потписују, који ће касније Србију све више обавезивати и, у исто време, све више легитимисати нелегалну државну творевину “Косово/а”. Ту леже главне опасности од прихватања и мирења са противуставном Резолуцијом и Платформом: имплицитна сагласност за даљу међународну афирмацију “Косова”, легитимизација даљих потеза приштинских власти на штету Срба на КиМ, легитимизација даљих притисака спољног фактора на српску позицију везану за КиМ, као и навикавање јавности и државних институција на перманентно ванредно стање у држави, унутар којег суспензија уставног поретка постаје нешто “нормално”. На крају, ствара се и атмосфера “неминовности” промене Устава – а јасно је да се тај процес жели отворити првенствено ради избацивања или крајње релативизације Преамбуле, према којој је Косово и Метохија неотуђуви део Републике Србије. У стварању те атмосфере, парадоксално (бар у иоле нормалној држави) предњачи управо Председник Владе, који у својим изјавама практично исмева тренутну неспособност државе да испуни своје уставне обавезе на читавој територији земље, и правда своју политику непрекидног попуштања и вануставних “решења” или преговарачких предлога “реалношћу” на терену. А – ваљда је не само законски оправдано већ и логично да почетна платформа сваке озбиљне државе у било каквим преговорима мора да буде њен сопствени правни поредак. Ако се тако не поступа, онда држава већ на самом почетку отворено признаје да не постоји. Испада да “реалност” може да надјача правни поредак – што је премиса која, јасним логичким редоследом, води непосредно не само у “тврду” окупацију већ и у диктатуру.

 

У вези овог последњег, оваквим поступањем у пракси се ствара и озбиљан ризик да, закључујући споразуме на бази неуставне Платформе и Резолуције, Влада приграби надлежности законодавне власти тј. Народне скупштине. Није ли Влада легализацијом и спровођењем тзв. „Борковог споразума о граници“ већ преотела део надлежности представничког дома? Одредбом чл. 99 ст.1 тач.2 Устава РС је предвиђено да Народна скупштине (а не Влада, или чиновници Владе) одлучује о промени границе Републике Србије. Граница је успостављена, постављени су гранични прелази и тренутно теку преговори везани за царину. Самим тим дошло је и до померања државних граница, ма колико то државни званичници порицали. Сада, после доношења Резолуције којом је створен правни основ за даље закључење противуставних споразума, Влади су отворена врата да приграби добар део надлежности Народне скупштине. Створила би се реална опасност да се таквом праксом изврши нека врста државног удара, који би се извео „меко“, са више сукцесивних радњи тј. Споразума који би били противуставни.

 

Отвара се могућност да ће се на основу изгласане Резолуције закључивати противуставни споразуми, можда и цела серија таквих споразума, с тим што би се тек накнадно, у зависности од резултата преговора, вршила измена и прилагођавање важећег Устава.

 

Коначно, мора се приметити и следеће: док се српска јавност месецима мори Резолуцијом и Платформом које очигледно додатно слабе Србе на Косову и Метохији, поготово на још увек непокореном северном делу КиМ, дотле се „косовске“ оружане снаге убрзано припремају и појачавају. Док се Срби као национ хипнотишу „пацифистичком“ реториком и вештачки наметнутом, увек једностраном „мирољубивошћу“, дотле се, свесно скрајнуто од очију јавности, терористи које су западне силе „интегрисале“ у „независно Косово“ наоружавају. Српски народ, не само на КиМ, претвара се у потенцијалне овце за клање. Резолуција и Платформа фактички нуде испоруку косовско-метохијских Срба на „добру вољу“, тј. милост и немилост џелата, који не показују ни најмању намеру да се зауставе на досад-стеченим позицијама. Размере историјске и моралне одговорности за такав поступак – као и за нереаговање на исти – су несагледиве. Нико нема право да остави народ без одбране и без државе.

 

Напомена инфо-службе НИКАД ГРАНИЦА, чијих је неколико чланова учествовало у коначном уобличавању овог текста: Само пола дана после слања ове анализе на објављивање на руском геополитичком сајту Фонд стратешке културе, стигла је и прва потврда најцрњих слутњи на које она наводи: Председник Владе Србије, Ивица Дачић, изјавио је 16.1.2013. да “Србија може да разговара и о столици за Косово у Уједињеним нацијама”. Касније је та изјава, вероватно због скоро тренутних жестоких реакција, “ублажена” у: “Србија се никада неће сложити са столицом у УН, осим ако то не буде у складу с нашим националним интересима”. Међутим, суштина обе изјаве је иста. Столица у УН значи и признање. Усвајање Резолуције и Платформе је очигледно одмах охрабрило београдске власти да најаве свој следећи корак, и почну полако српску јавност да “навикавају” и на ту опцију, по већ опробаном рецепту “кувања жабе”. Сада сваком мора да буде јасно да су Резолуција и Платформа широко отвориле пут ка признању “косовске независности”.

 


[2] Вероватно најбољи актуелни чланак на тему формирања “косовских” оружаних снага може се наћи на: http://srb.fondsk.ru/news/2013/01/15/republika-kosova-pravac-nato.html

[3] Пун текст амандмана гласи:

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

НАРОДНА СКУПШТИНА

Посланичка група Демократска странка

12. јануар 2013. године

Б е о г р а д

 

ПРЕДСЕДНИКУ
НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

 

На основу члана 161. Пословника Народне скупштине, на Предлог резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији, подносим

 

А М А Н Д М А Н

 

У  Предлогу резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији, после тачке 5. додаје се тачка 5a. која гласи:

“5a. Политичка платформа председника Републике Србије за разговоре са представницима привремених институција самоуправе (ПИС) у Приштини у изворном облику саставни je део образложења ове резолуције.”

О б р а з л о ж е њ е

Наведена политичка платформа председника Републике Србије је усвојена у изворном облику од стране представника Срба са Косова, САНУ и СПЦ – а те је неопходно да буде саставни део образложења ове резолуције, без обзира што тај текст председника Републике није представљен Народној скупштини.

НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Горан Богдановић”