УСТАВНИ СУД – PERICULUM IN MORA!

http://srb.fondsk.ru/news/2013/02/08/ustavni-sud-periculum-in-mora.html

 

Periculum in mora – опасност је у одлагању!

Уставни суд Републике Србије је државни орган за који је Уставом прописано да је задужен да штити уставност, законитост и људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће. Сви су дужни да се повинују одлукама Уставног суда. И народни посланици, и Председник Владе, и министри, и Председник Републике, и чиновници, сви грађани… Укратко – сви.

Месецима уназад очи наше јавности су упрте у тај Суд очекујући да ће он предузети било шта из своје надлежности како би спречио суноврат уставног поретка који се наочиглед свих нас дешава, а чији протагонисти заузимају највиша места у државној власти Републике Србије.

За то време, иза леђа српске јавности, доносе се разна акта која нуде решења тзв. Косовског питања на начин противан Уставу РС, закључују се тајни „споразуми и договори“, доноси тајна Платформа, доносе уредбе, изгласава Резолуција… И уопште, тајност је усвојен као дозвољени метод рада актуелне власти у Београду.

Сведоци смо и разних изјава датих у државним медијима од стране Председника Владе РС , који је у више наврата поменуо „столицу у УН за Косово“.

У први мах, актуелни Премијер је, као случајно, изјавио „Србија може да разговара и о столици за Косово у Уједињеним нацијама“. Касније је изјава ублажена новом изјавом: “Србија се никада неће сложити са столицом у УН, осим ако то не буде у складу с нашим националним интересима”.

Врло брзо се показало да напред наведне изјаве нимало нису биле случајне, већ су биле адвекватан увод и припрема јавног мњења за изјаву коју је убрзо дао и амбасадор Немачке у Београду Хајнц Вилхелм истичући да је чланство Косова у УН једно од питања које треба да се нађе «на столу» у Бриселу.

25. јануара 2013., приликом отварања производне линије Фресениус медикал кер Србија у Вршцу, актуелни Премијер Ивица Дачић је поновио да чланство Косова у УН «за сада није на дневном реду». Коначно, наш Премијер и поменути амбасадор Немачке, су се сагласили у Вршцу, заједнички констатујући да «чланство у УН није на дневном реду» те да «питање чланства Косова у Уједињеним нацијама може бити тема тек у оквиру дијалога о целовитом решењу косовског питања».

Нема никаве сумње да би «столица у УН» значила признање државе Косово и дефинитивно одрицање Републике Србије од тог дела своје територије.

Дакле, јасно се назире став првог човека Владе Републике Србије, а то је да разговори о чланству у УН уопште нису искључени и да ће до њих једног дана извесно доћи! Овакве изјаве највиших званичника републичке власти су директно супротне преамбули и одредбама важећег Устава РС.

Није ли ово јасан знак за узбуну за све државне органе који су надлежни да бране уставни поредак Републике Србије? Сваком нормалном грађанину се крв леди у жилама од овакве изјаве првог човека Владе Републике Србије.

Шта је потребно још да се догоди па да Уставни суд Републике Србије примени одредбе важећег Устава РС и Закона о уставном суду, те да покрене и на брз и ефикасан начин спроведе поступак за оцену уставности свих општих аката који су донети поводом тзв. Бриселских споразума и поводом даљњег дијалога о решавању техничких и политичких питања са тзв. „представницима ПИС у Приштини“?

Опште је познато да је група посланика ДСС-а поднела предлог за оцену уставности Уредаба Владе РС које су засноване на тзв. „Бриселским договореним закључцима-споразмима“ између Београда и Приштине, те да је поднето и више иницијатива за покретање поступка оцене уставности Резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са ПИС на Косову и Метохији.

Уставни суд Србије има на располагању све процесне механизме да ефикасно делује и да спречи даљњи атак на уставни поредак наше земље.

Поступак за оцену уставности или законитости општих аката се покреће предлогом овлашћеног предлагача или решењем самог Уставног суда, уколико је поднета иницијатива за оцену уставности од стране било ког лица. Закон децидирано наводи ко се сматра „овлашћеним предлагачем“, док иницијатор покретања поступка оцене уставности може бити свако физичко и правно лице.

Међутим, поступак оцене уставности општег акта Уставни суд је могао покренути и по службеној дужности, самостално, без било чијег предлога или иницијативе (чл. 50 ст.2 Закона о уставном суду; у даљем тексту: Закон). За то је била потребна одлука која се доноси двотрећинском гласова свих судија тог Суда. Ова законска одредба омогућује сваком судији Уставног суда да поступа у складу са својом савешћу и представља својевресни изазов и прави тест за савест сваког судије тог суда.

Исто тако, Закон је прописао да Уставни суд није ограничен захтевом овлашћеног предлагача, односно иницијатора што значи да својом одлуком може и прекорачити постављени захтев, и на тај начин донети одлуку којом ће се на најбољи начин заштити уставност и законитиост, неовисно од тога на који је начин формално захтев постављен од стране предлагача. Уставни суд може и преузети већ покренути поступак, тако што ће га наставити и у случају да формални предлог или иницијатива буду повучени, ако нађе да за то има основа. У свим овим одредбама изражено је начело официјелности које омогућава Уставном суду да делује потпуно самостално, по службеној дужности, уколико сматра да је неким општим актом дошло до кршења важећег Устава РС.

Активна улога Уставног суда предвиђена је и одредбом чл. 56 ст. 1 Закона која предвиђа да Уставни суд може у току поступка, до доношења коначне одлуке, обуставити извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице. Ради се, дакле, о привременој мери чије издавање налажу разлози хитности и спречавање наступања ненадокнадиве штете. Суд овакву меру може донети и без било чијег предлога, потпуно самостално уколико сматра да је неопходно спречити наступање неотклоњивих штетних последице. Када су у питању Уредбе Владе засноване на тзв. Бриселским споразумима, последице су већ видљиве на терену, а тичу се успостављања граничних прелаза, ускраћивања слободе кретања грађана КиМ лојалних Републици Србије, стварање општег осећаја несигурности и угрожености основних људских права и слобода, те је право чудо како Уставни суд већ одавно није реаговао и донео меру по чл. 56 ст. 1 Закона о уставном суду?!

И поред изузетно широких законских овлашћења за деловање, Уставни суд се не оглашава.

Нема очекиване одлуке Уставног суда, те није спречена даља примена оспорених Уредаба донетих на основу тзв. „Бриселских споразума Стефановић-Тахири“. У међувремену, ћутање Уставног суда омогућило је постављање граничног прелаза у Јарињу и Брњаку, нове споразуме и договоре везане за царине на тим прелазима. И коначно, поставља се питање да ли би и сама Резолуција била изгласана и каква би њена садржина била, да је Уставни суд реаговао правовремено?

Пасивност Уставног суда је отоворила простор за накнадно доношење читавог низа разних аката и предузимање радњи које стављају ван снаге уставни поредак наше земље.

У медијима се појавила вест којом је Уставни суд најавио доношење решењао застајању са поступком оцене уставности Уредби Владе РС који је покренут од стране групе посланика ДСС-а.

Као прво, поставља се питање да ли је захтев за застајање са поступком заиста поднет од стране доносиоца оспорених Уредби или од стране неког другог субјекта, и даље, да ли ће Уставни суд правилно применити одредбу чл. 55 ст. 1 Закона о уставном суду, који такав застој предвиђасамо као могућност, а не и обавезу. Дакле, Уставни суд захтев за застајење са поступком за оцену уставности може и да одбије, односно одбаци. На Уставном суду је да на правилан начин изврши процену свих постојећих чињеница и околности, те да донесе закониту одлуку по захтеву за застајање са поступком, процењујући, пре свега, какав ефекат би имала евентуална усвајајућа одлука. Приликом доношења ове процесне одлуке Уставни суд би морао имати у виду основни циљ поступка који је у току – а то је заштита уставности и законитости тј. заштита уставног поретка наше земље. Обзиром на климу која је створена у Србији, где је дозвољено свакодневно давати изјаве и нудити решења за КиМ супротна важећем Уставу, без да се за то сносе било какве последице, може се лако претпоставити да би усвајајућа одлука Уставног суда тј. застајање са поступком, у ствари представљала злоупотребу одредбе чл. 55 ст.1 Закона о уставном суду, те да би се тиме само отворио нови простор за даље кршење важећег Устава. Уосталом, неоглашавањем и пасивним односом, Уставни суд је фактички већ застао са поступком оцене уставности, и без формалне одлуке.

У сваком случају, уколико формална одлука о застајању са поступком буде донета сходно одредби чл. 55 ст.1 Закона о уставном суду, то би значило да је Уставни суд већ уочио неуставности оспорених Уредаба. Са друге стране, и сам доносилац општег акта је, самим подношењем захтева за застајање такође признао да су оспорене Уредбе неуставне.

Па ако је већ неуставност оспорених Уредби учињена неспорном од стране свих учесника у поступку, и ако је и сам Суд ту неуставност уочио, поставља се логично питање зашто Уставни суд већ одавно није донео мериторну одлуку у овој правној ствари, или бар меру обуставе по чл. 56 Закон, како би се спречиле штетне последице које су настале након доношења оспорених Уредби?

Тромост и пасивност Уставног суда Србије наноси ненадокнадиву штету Републици Србији и њеним грађанима. Штета је све већа, из дана у дан. Само правовременом реакцијом овог Суда може да се оствари његова основна сврха прописана Уставом РС: заштита уставности и законитости, љуских и мањинских права и слобода.

Да би остварио своју основну функцију, Уставни суд је, у готово историјској прилици, да покаже да је заиста самосталан и независтан државни орган.

Судије Уставног суда су приликом ступања на дужности, у Народној скупштини РС, положиле заклетву да ће се у свом раду придржавати Устава из акона и да ће своју дужност обављати „часно, савесно и непристрасно”.

Можда је у текст заклетве требало унети и реч „храбро“ јер, чини се, да је управо храброст врлина која мањка и која је у општем опадању.

За сада, Уставни суд није искористио законска овлашћења и није предузео готово ништа како би спречио спровођење спорних општих аката као и доношење нових аката којима се наставља отворено кршење и игнорисање важећег Устава Републике Србије, па се такво понашање Уставног суда не може другачије протумачити него као кукавичлук и неспремност да одигра улогу коју му је важећи Устав наменио.

Грађани Републике Србије, као носиоци суверености, очекују од Уставног Суда да их заштити од свих оних који крше важећи Устав РС, без обзира на којим високим државним функцијама да се налазе. Уставни суд је, према важећем Уставу РС и Закону о уставном суду, дужан да предузме све мере и донесе све акте како би се зауставило даље урушавање уставног поретка наше земље доношењем и спровођењем неуставних аката. У противном, придружиће се свим осталим прекршиоцима Устава, чиме ће се претоворити у своју супротност и укинути сам себе, а своју земљу и народ у одсудном тренутку оставити без заштите коју прописује сам Устав.