Излагање 24. јуна 2014. године на јавној расправи у Уставном суду Републике Србији

У предлогу за заказивање јавне расправе у Уставном суду о уставности „Првог споразума о нормализацији односа“ (познатијег као Бриселски споразум), који је потписао судија Милан Станић, овлашћеним предлагачима се, поред осталог, замера што нису доставили текст акта који се оспорава. Он није достављен зато што Влада Републике Србије не само да га није на ваљан начин објавила, него га је и крила од најшире јавности, тако да се ни до дана данашњег није појавио у некој службеној публикацији. До самог изворног текста на енглеском језику дошли смо увидом у један приштински веб сајт, да би он тек потом био објављен и на неколиким београдским веб сајтовима. А када Влада, која би морала бити народна, од властитог народа крије споразум који је закључила са Хашимом Тачијем, председником владе самозване државе косметских Арбанаса, онда за то мора да постоје веома озбиљни разлози.

Кључан разлог је његова неуставност која је произвела за Републику Србију и њене држављане на Косову и Метохији драматичне, па и кобне последице. Тим споразумом Влада Србије је пристала на затирање и последњих институција Републике Србије на Косову и Метохији, натерала наше несрећне и издане сународнике да постану држављани нама непријатељске државе и далекосежно нарушила територијални интегритет Србије, тако што ју је свела на остатак изван негдашње Аутономне покрајине Косово и Метохија, која не само у територијалном него и у културно-историјском смислу представља стожер српске духовности и државности.

Continue reading →

Партијарх српски није био на Косову и Метохији за Видовдан. Зашто?

Можда су овог Видовдана многима пажњу привукла нека друга дешавања на Косову и Метохији, али наша је била усмерена само на једно питање: где је патријарх? Политичари мало кога занимају, поготово тог дана. Не хајемо и да нико од њих не дође – али патријарх.

Србима на Косову и Метохији не треба Видовдан да би видели где су били, где су тренутно и где (не)ће бити у скоријој будућности. Све нам је јасно још одавно, али сваки Видовдан нам открије још нешто. У последњих неколико година баш се овај празник користи за слање порука, углавном нама који овде живимо.

Нећу у овом тексту помињати имена већ само функције појединих људи. Шта нам поручују о Видовдану председник, премијер, министри, потпредседници Владе Србије, патријарх, митрополит? Људи су пролазни, али посебну тежину носи оно што каже или уради неко ко ће се помињати да је у то време био председник, премијер, патријарх…

Continue reading →

Јавна расправа коју је организовао Уставни суд Србије у поступку оцене уставности и законитости тзв. Бриселског споразума од 19. 4. 2013. („Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа” између Владе Републике Србије и самозване државе косметских Албанаца), кристално јасно је показала сву стручну и моралну беду напредњачких кадрова. Прецизније, ова расправа је показала, да интелектуални лопов у министарском оделу не представља инцидент у напредњачким редовима, већ је он и у стручном и у моралном погледу итекако репрезентативна представа напредњачке страначке елите. Ова слика је добила додатну експресивност у јавној расправи пред Уставним судом, јер су се насупрот Вучићевих правничких јуноша нашала таква врхунска имена српске правничке науке, какви су професори Коста Чавошки и Ратко Марковић.1)

Устав Србије кроз оптику егзистенцијалне дијалектике Вучићевих правника

Налазећи се у таквој сасвим незавидној ситуацији, министар правде Н. Селаковић је „из суве дреновине исцедио” невероватну количину, речју академика Чавошког, „правне софистерије”. Своје тумачење права и Устава РС, Селаковић је назвао „егзистенцијалном дијалектиком”, што је метод непознат правној науци, али преведен као - животно довијање, итекако познат и широко прихваћен у напредњачкој средини. Своје довијање министар правде је започео тврдњом да тзв. Бриселски споразум од 19. 4. 2013. није општи правни акт, већ политички акт, чиме би његова оцена изашла из круга надлежности Уставног суда.

Овакво тумачење не представља ништа друго него извртање истине, спорно не само са стручног, већ због своје флагрантности и са моралног становишта. Најпре, да је тзв. Бриселски споразум од 19. 4. 2013. само политички акт, онда он, како су истакли професори Коста Чавошки и Ратко Марковић, не би могао да ствара правне обавезе. Међутим, у циљу спровођења овог Споразума, Влада Србије је са представницима сепаратистичке побуњеничке квазидржаве Косово закључила „План примене Бриселског споразума”, који има, како је већ примећено, све карактеристике једног спроведбеног међудржавног уговора.2) Својом одлуком од 26. маја 2013. Влада je прихватила овај План, чиме је он постао обавезан за све државне органе. Бриселски споразум је сходно плану и динамици предвиђеној његовим спроведбеним актом у читавом низу области, од полиције, судства, до локалне самоуправе и јавних финансија, произвео мноштво конкретних правних последица. На основу ових противуставних и противзаконитих општих правних аката проистекло је мноштво појединачних правних аката. Тако је, примера ради, сагласно одељцима 3. и 4. наведеног Плана, на основу низа решења, а мимо разлога утврђених законима Републике Србије, престао радни однос полицајцима и судијама на КиМ.

Continue reading →

Избори за парламент Косова и звуче и значе само једно – оснивање Парламента такозване и самопроглашене републике Косово Без учешћа Срба са севера покрајине тако нешто не би било могуће јер не би имало никакав легитимитет. Српске власти у Београду током преговора вођених у Бриселу одлучиле су да и тај део покрајине потчине шиптарским властима и укину сваку надлежност државе Србије на овом делу њене територије. Они који су се против тога борили то сматрају најсрамнијим тренутком српске историје и овака поступак српских власти сматрају велеиздајом. Један од тих Срба, Марко Јакшић, сходно свом ставу о свим брисеслким закључцима позивао је Србе, пре свега са севера Косова, да не изађу на ове изборе.

О самим изборима, њиховом правом значењу, људима који су све то договорили и организовали као и о њиховим намерама и циљевима, Јакшић је говорио за портал Новинар.де.

„Нормално је да је наш позив Србима био да не изађу на ове сепаратистичке изборе. То су избори за туђу државу која је настала на темељу наше несреће, на темељу бомбардовања српске државе. Оно што се дешава на овим изборима јесте да фактички сопствена држава приморава Србе, који живе на овом простору, да изађу на ве изборе и да тиме цепају своју државу. Начин на који то Београд позива и на који то приказује, мислим да ће ући у анале ао нешто што је ван сваке логике. Он позив да излсаком(на избре) уђу у органе сепаратистичке творевине, самопроглашене државе Косово“ и да они, ти Срби који би били тамо, изнутра разарају „државу“. А, забога, те институције су за Србију само привремене самоуправне институције, што нема никакве логике имајући у виду да их је, добар део њихових (власти у Београду) пријатеља призао као државу“ рекао је Јакшић.

Continue reading →

Када бих почео ово писаније речима легендарног „маратонца“ Пантелије Топаловића: „Пишем ово, а рука ми дрхти…“, неко би помислио да се налазим на неком гласачком месту на Косову или у Метохији, и оловком у дрхтавој руци оверавам пројекат Велике Албаније, а себе кандидујем за предмет „Кнежеве клетве“. Искрен да будем, не пада ми на памет да се играм том клетвом која се простире од најдубљих тајни душе до највећих небеских висина, што не значи да неким мојим суграђанима и сународницима то не смета да, неко дрхтећи а неко „мртав`ладан“, са оловком у руци креће у косовски бој против себе самог, и са собом повлачећи све нас. Али ипак ми рука дрхти од сазнања до каквих ће катастрофалних последица довести саучествовање појединих Срба у извођењу пројекта Велике Албаније, а чија се једна фаза одиграва управо у овом тренутку оличена у гласању за парламент „Републике Косова“.

Да наставим у искреном тону; себи сам више досадио указујући на погубност политичких потеза које наше власти вуку већ предуги низ година, све мислећи да ће ако издају државу по питању Косова, омогућити свету да изгледа боље, а преосталим Србима (којих је између осталог и због анационалне политике све мање) омогућити да им сунце излази на западу. Да се разумемо, не пада ми на памет да посебно анализирам изборе које организује и спроводи систем који је мене и стотине хиљада мојих суграђана прогнао са кућног прага. Посебно ми то не пада на памет након сјајне анализе тог проблема колеге Николе Танасића[1]. А и шта да анализирам?

Continue reading →

У овом тренутку је албански фактор однео чисту победу над српским властима. Бриселски споразум који ни у једној тачки не штити интересе српског становништва на Косову и Метохији (Заједницу српских општина по свој прилици више није потребно ни помињати, пошто ни годину дана после потписивања споразума она није ни створена и никада неће ни бити створена) уништава државне институције Републике Србије на територији покрајине, омогућава довршетак геноцида над Србима (геноцид над Србима у свим облицима и саучесници у њему несумњиво морају постати објект истраге и судског процеса). Али неће само због тога Бриселски споразум заузети посебно место у историји. Јавности представљен као средство за “побољшање живота свих грађана Косова и Метохије на терену” у стварности у себи садржи војно-стратешке и геополитичке аспекте који увелико превазилазе границе Балканског региона. И више није ни битно да ли је српска власт била тога свесна током такозваног преговарачког процеса, да ли је знала шта потписује, какве ће бити краткорочне, а што је много важније, какве ће бити дугорочне последице таквог корака по Србију, српски народ на Балкану, за читав систем безбедности југо-источне Европе (не ограничавајући се ни на њеним границама).Бриселски споразум представља прекретницу која је потпуно одрешила руке албанском фактору – кључном, главном партнеру САД на Балкану, њиховој “премијер лиги”, “ударној фаланги”. Бриселски споразум омогућава албанском фактору да ради све што пожели.

Continue reading →